Javni nastupi? Noćna mora za mene. Samo kad bih dobila poziv za jedan, osećala sam kao da mi se čitav svet urušava. Srce bi mi lupalo kao ludo, ruke bi mi se tresle, i samo sam želela da nestanem iz tog trenutka.

E, onda sam dobila poziv da predajem na nekoj konferenciji. Mislim, ne da sam se osećala kao da mi je srce stalo, već je doslovno stalo. Zamisli to! Ideja da moram da stojim pred gomilom ljudi, izložena njihovim pogledima i ocenama – to me je izbezumilo. Kako se dan konferencije bližio, panika je rasla u meni. Počela sam da doživljavam napade panike čim pomislim na taj dan.

I onda, deset sati pre nego što bih trebala stati na scenu, shvatila sam da ne mogu dalje. Misli su mi bile u potpunom haosu, srce je udaralo kao ludo, a ruke su drhtale kao da su same od sebe. Odlučila sam da pozovem nekoga.

Odlučila sam da otkažem svoje učešće, i to deset sati pre početka događaja.

Ali, šta se desilo posle toga – to je bio pravi udarac. Otkazivanje tog nastupa nije bilo samo obično odustajanje od nečega što mi je izgledalo kao noćna mora. To je imalo ozbiljne posledice po moju karijeru. Konferencija je bila prilika da pokažem svoje znanje i veštine pred uticajnim ljudima u mom polju. Ali, umesto toga, odustala sam.

To je bila prilika koja se retko pojavljuje, i propustila sam je. Kada su drugi ljudi moje struke nastupili na konferenciji, ja sam bila odsutna. To je značilo da nisam dobila priliku da se istaknem, da se povežem s kolegama i potencijalnim saradnicima.

Kada sam shvatila da ne mogu da izdržim pritisak konferencije, bila sam u panici. Shvatila sam da sama ne mogu da se izborim s tim, da mi treba podrška.