Zovem se Iva i već godinama se borim sa napadima panike. Sve je počelo tokom završne godine fakulteta, kada su pritisci postali nepodnošljivi. Sećam se prvog napada panike kao da je bio juče. Srce mi je divljački lupalo, ruke su mi se tresle, a disanje je bilo plitko i ubrzano. Mislila sam da umirem, i taj osećaj bespomoćnosti me je potpuno preplavio.

Sve je počelo jedne noći kada sam pokušavala da učim za završne ispite. Odjednom sam se osetila kao da sam u zamci, kao da zidovi moje sobe polako postaju sve bliži. Panično sam pozvala majku, koja me je uspela smiriti nakon nekog vremena, ali osećaj straha i nelagodnosti ostao je prisutan.

Sledećih nekoliko nedelja prošlo je u magli. Strah od novog napada bio je stalno prisutan i počela sam da izbegavam sve situacije koje bi mogle izazvati paniku. Nisam više išla na predavanja, nisam se viđala sa prijateljima, a čak je i odlazak do prodavnice postao nemoguć. Bilo mi je jasno da moram nešto preduzeti.

Odlučila sam da potražim pomoć i zakazala sam prvi sastanak kod terapeuta. Prvi susret bio je pun suza i nesigurnosti, ali terapeut mi je objasnio da napadi panike nisu znak slabosti, već način na koji moje telo reaguje na stres. Kroz redovne sesije, počela sam da učim tehnike koje su mi pomagale da prepoznajem i kontrolišem napade.

Jednog jutra, kada sam se već osećala malo bolje, doživela sam najgori napad do tada. Bilo je to u prepunom autobusu, na putu do fakulteta. Iznenada sam osetila vrtoglavicu, srce mi je počelo ubrzano kucati, a disanje se ubrzalo. Mislila sam da ću se onesvestiti. Ljudi oko mene nisu znali šta se dešava, a ja sam bila prestravljena. Kada sam konačno izašla iz autobusa, sela sam na klupu i plakala. Osećala sam se kao potpuni promašaj.

Te večeri, razgovarala sam sa svojim terapeutom. Objasnio mi je da su napadi panike često nepredvidivi, ali da se mogu naučiti tehnike za njihovo upravljanje. Naučila sam da koristim metode disanja i vizualizacije koje su mi pomagale da se smirim. Počela sam da nosim sa sobom male predmete koji su me podsećali na sigurnost i mir, poput kamenčića ili male plišane igračke.

Nekoliko meseci kasnije, doživela sam veliki napredak. Usudila sam se da ponovo idem na predavanja i čak sam počela da se viđam sa prijateljima. I dalje imam napade panike, ali sada ih doživljavam kao nešto s čime mogu da se nosim. Terapeut mi je pomogao da shvatim da je najvažnije da budem ljubazna prema sebi i da prihvatim da je put do ozdravljenja proces koji traje.