Zovem se Lazar i već godinama se borim sa napadima panike. Sve je počelo tokom završne godine fakulteta, ali je postalo neizdrživo kada sam počeo tražiti posao. Odlazak na razgovore za posao bio je prava noćna mora za mene. Srce mi je divljački lupalo, ruke su mi se tresle, a disanje je bilo plitko i ubrzano. Strah od neuspeha i odbijanja me je potpuno preplavio.

Sećam se jednog posebno značajnog intervjua. Bila je to prilika za posao u renomiranoj marketinškoj agenciji. Noć pre intervjua nisam mogao da spavam, misli su mi bile haotične. Osećao sam kako mi anksioznost raste i bio sam siguran da ću sve upropastiti.

Kad je došao dan intervjua, jedva sam uspeo da doručkujem. Na putu do kancelarije, svaki korak mi je bio težak. Dok sam čekao u holu, primećivao sam druge kandidate koji su delovali smireno i samouvereno, dok sam ja bio na ivici panike.

Kada su me konačno pozvali unutra, osećao sam kako mi znoj klizi niz leđa. HR menadžer, gospodin Jovanović, bio je prijatan, ali moje ruke su se tresle dok sam se rukovao sa njim. Tokom intervjua, pitanja su mi delovala kao nepremostive prepreke. U jednom trenutku, osećao sam kako mi se vid sužava, a disanje postaje sve teže.

Bio sam na ivici da zamolim da izađem kada se desilo nešto neočekivano. Gospodin Jovanović je primetio moju anksioznost i prekinuo intervju da bi mi ispričao priču o svojoj kćerki koja se takođe borila sa napadima panike. Njegova priča me je umirila, osećao sam se shvaćeno i podržano. Uspeo sam da završim intervju sa manje napetosti, zahvaljujući njegovom saosećanju.

Shvatio sam da moram nešto da preduzmem kako bih se nosio sa napadima panike. Zakazao sam sastanak kod terapeuta. Prvi susret bio je pun suza i nesigurnosti, ali terapeut mi je objasnio da napadi panike nisu znak slabosti, već način na koji moje telo reaguje na stres.

Počeo sam da učim tehnike koje su mi pomagale da prepoznajem i kontrolišem napade. Naučio sam da koristim metode disanja i vizualizacije koje su mi pomagale da se smirim.