Zovem se Aleksandra i želim da podelim svoju priču o tome kako sam se suočila sa posttraumatskim stresnim poremećajem (PTSP) i postigla značajan napredak u svom životu uz pomoć psihoterapije i podrške porodice i prijatelja.

Pre nekoliko godina, doživela sam tešku saobraćajnu nesreću. Bila sam suvozač kada je naš automobil sleteo sa puta i prevrnuo se nekoliko puta. Čudo je da smo preživeli, ali sećanja na taj događaj ostavila su dubok trag na mojoj psihi. Nakon nesreće, počela sam da se suočavam sa ozbiljnim simptomima PTSP-a. Imala sam noćne more, flešbekove i osećaj konstantne anksioznosti. Glasni zvukovi i nagli pokreti izazivali su u meni osećaj panike, a vožnja automobilom postala je nemoguća.

Prvih nekoliko meseci nakon nesreće bila su izuzetno teška. Povukla sam se iz društvenog života, izbegavala sam prijatelje i porodicu, i jedva sam uspevala da se nosim sa svakodnevnim obavezama. Osećala sam se zarobljeno u svojim mislima i neshvaćeno od strane okoline.

Na nagovor moje porodice, odlučila sam da potražim pomoć stručnjaka. Zakazala sam sastanak kod terapeuta specijalizovanog za rad sa traumama. Prvi korak bio je prepoznavanje i prihvatanje da PTSP nije znak slabosti, već prirodna reakcija na ekstremni stresni događaj.

Kroz terapiju, naučila sam tehnike koje su mi pomagale da se nosim sa simptomima. Terapeut me je upoznao sa kognitivno-bihevioralnom terapijom (KBT) i tehnikama opuštanja. Naučila sam da prepoznajem okidače koji su izazivali moje flešbekove i kako da ih kontrolišem. Radili smo na tehnikama disanja i progresivnoj relaksaciji mišića, koje su mi pomagale da smirim svoj um i telo.

Jedan od najtežih, ali i najvažnijih koraka bio je postepeni povratak vožnji. Počela sam sa malim koracima – prvo sam sedela u parkiranom automobilu dok sam vežbala tehnike disanja. Zatim sam se postepeno vraćala vožnji u kontrolisanim uslovima, uz prisustvo terapeuta i bliskih prijatelja. Svaki uspešan korak, ma koliko mali bio, davao mi je više samopouzdanja.

Pored individualne terapije, pridružila sam se grupi za podršku osobama sa PTSP-om. Slušanje priča drugih ljudi koji su prolazili kroz slična iskustva i deljenje sopstvenih iskustava bila je neprocenjiva podrška. Naučila sam da nisam sama u svojoj borbi i da postoji zajednica koja me razume i podržava.

Postepeno, moji simptomi su postajali manje intenzivni. Naučila sam da prepoznajem kada dolazi flešbek i kako da ga kontrolišem. Noćne more su postale ređe, a anksioznost je postepeno smanjivana. Ponovo sam počela da se bavim hobijima koje sam volela pre nesreće, kao što su planinarenje i fotografija.