Zovem se Višnja i želim da podelim svoju priču o tome kako sam naučila da živim sa šizofrenijom i postigla značajan napredak u svom životu uz pomoć psihoterapije i podrške najbližih.

Sve je počelo tokom mojih ranih dvadesetih godina, kada sam bila studentkinja na fakultetu. Počela sam da primećujem neobične promene u svom razmišljanju i ponašanju. Imala sam osećaj da me neko prati, čula sam glasove koji mi govore šta da radim, i često sam imala deluzije da ljudi oko mene imaju skrivene motive. Postajala sam sve povučenija i izolovanija. Moji prijatelji i porodica nisu znali šta se dešava sa mnom, a ni ja nisam mogla da objasnim te čudne promene.

Jednog dana, situacija je kulminirala. Bila sam na fakultetu i tokom jednog predavanja, glasovi u mojoj glavi postali su toliko glasni i zastrašujući da sam morala da napustim učionicu. Bila sam prestravljena i nisam mogla da se nosim sa onim što sam doživljavala. Roditelji su me odveli kod psihijatra, gde sam konačno dobila dijagnozu – šizofrenija.

Dijagnoza je bila zastrašujuća, ali je bila i prvi korak ka oporavku. Moj psihijatar mi je objasnio da šizofrenija nije kraj sveta i da postoje mnoge tehnike i terapije koje mi mogu pomoći da živim normalan život. Preporučio mi je da krenem na kognitivno-bihevioralnu terapiju (KBT) i da se pridružim grupi za podršku osobama sa šizofrenijom.

Kroz KBT, naučila sam kako da prepoznajem i izazivam deluzije i halucinacije. Moj terapeut me je naučio tehnikama koje su mi pomagale da razlikujem realnost od iluzija. Na primer, kada bih čula glasove, naučila sam da se pitam da li su ti glasovi stvarni ili proizvod mog uma. Postepeno, počela sam da razvijam strategije za suočavanje sa simptomima.

Grupa za podršku bila je ključna za moj oporavak. Upoznala sam ljude koji su prolazili kroz slične izazove i njihova iskustva su mi dala nadu. Delili smo priče, savete i tehnike koje su nam pomagale da se nosimo sa svakodnevnim životom. Podrška koju sam dobila od grupe pomogla mi je da se osećam manje izolovano i osamljeno.

Jedan od najvećih izazova bio je povratak na fakultet. Osećala sam strah i sumnju u svoje sposobnosti, ali uz podršku terapeuta i prijatelja iz grupe, odlučila sam da pokušam. Postavila sam sebi male ciljeve – prisustvovanje jednoj lekciji, učestvovanje u grupnim projektima, polaganje ispita. Postepeno, moje samopouzdanje je raslo.